Po­sli­je osam i po go­di­na ko­je je pro­veo ži­ve­ći i ra­de­ći na Ka­ri­bi­ma, 58–go­di­šnji Bran­ko Pot­ko­njak iz Be­o­gra­da 12. ju­la se ukr­cao na svo­ju je­dri­li­cu „Ru­di” i na­kon tri mje­se­ca bur­ne plo­vid­be ta­la­si­ma Atlan­ti­ka i Sre­do­ze­mlja, 11. ok­to­bra sreć­no i zdra­vo ušao u lu­ku Ri­san. Ve­zao je „Ru­di­ja” po­red je­dri­li­ce „La­za­rus”, či­ji mu je vla­snik po­že­lio do­bro­do­šli­cu u Cr­nu Go­ru. Upo­zna­li smo Bran­ka to­kom krat­kog od­mo­ra, pri­je ne­go što je od­ve­zao bro­dić u zi­mov­nik u Her­ceg­no­vi. U kr­sta­re­nju je pro­veo tri mje­se­ca, uz dva­de­se­tak da­na sta­ja­nja u lu­ka­ma i na pu­či­ni to­kom ne­vre­me­na. Pr­vih 33 da­na, to­kom pet hi­lja­da ki­lo­me­ta­ra, bio je sam na bro­du, a po­sli­je to­ga dru­štvo su mu pra­vi­li pri­ja­te­lji Ne­boj­ša Ogri­zo­vić i Spo­men­ka Mi­lić.
– Iza se­be sam osta­vio de­set hi­lja­da ki­lo­me­ta­ra i jed­nu eta­pu svog ži­vo­ta. Par ne­dje­lja pri­je po­la­ska osje­ćao sam kao da sam do­šao do ivi­ce li­ti­ce, is­pred je ozbilj­na pro­va­li­ja, dio mog pu­ta je tu za­vr­šen, a ja tre­ba da sko­čim i po­le­tim sa te li­ti­ce. Ni­sam po­le­tio, ali sam za­plo­vio i bi­lo je fe­no­me­nal­no – ka­že Pot­ko­njak za „Dan”. Sa na­mje­rom da se vra­ti ku­ći, kre­nuo je sam sa oba­le oto­ka Sent Mar­tin, gdje je već pet go­di­na na­stu­pao za ame­rič­ke tu­ri­ste sa svo­ja dva iz­u­zet­no do­bra ben­da: „Co­ol­be­rry Jam” i „Ca­te­gory 5” (pre­ma na­zi­vu za ura­gan naj­ja­čeg ste­pe­na). Iz­bje­ga­va­ju­ći se­zo­nu ura­ga­na, po­tr­pao je sve ono što je mo­glo da sta­ne u „Ru­di­ja” – imao je se­dam gi­ta­ra, si­tar, ne­ko­li­ko li­je­pih fru­la, ka­va­la, uglav­nom mu­zi­ka­li­je – i za­plo­vio. Pod­vig ko­ji je uči­nio pre­plo­viv­ši od An­ti­la do Bo­ke ko­tor­ske uto­li­ko je ve­ći ako se uzme u ob­zir da je u ta­la­se usko­čio bez ve­ćeg je­dri­li­čar­skog is­ku­stva – bi­lo je ovo nje­go­vo „va­tre­no mor­sko kr­šte­nje”. Pri­je po­čet­ka pu­ta je­drio je „Ru­di­jem” de­set pu­ta oko ostr­va „Sve­ti Mar­tin”, iza­šao bi iz la­gu­ne oko osam sa­ti i vra­ćao bi se oko šest po­pod­ne, ali mu je to po­sta­lo do­sad­no. U de­set po­po­dne­va sam je sa­vla­dao teh­ni­ku na­vi­ga­ci­je.
– Ni­sam mo­re­plo­vac, ja sam to ura­dio sa­mo za­to što se u tom tre­nut­ku stvar ta­ko na­mje­sti­la. Da sam se pla­šio, ne bih ni kre­tao, za­to što je stvar­no za­stra­šu­ju­će. Ja­ko ma­lo lju­di se uop­šte ri­je­ši da kre­ne, po­go­to­vu sa­mi i po­go­to­vu sa ova­ko ma­lim bro­dom. Ne­ki mo­ji pri­ja­te­lji su plo­vi­li, ali oni su je­dri­li­ča­ri, ti­me se ba­ve u ži­vo­tu. Ni­sam znao ni­šta o tim stva­ri­ma, on­da sam na­šao jed­nu knji­gu i po­stu­pao pre­ma uput­stvi­ma iz nje, ka­že mo­re­plo­vac iz Sr­bi­je i do­da­je da mu je pr­ve dvi­je sed­mi­ce vje­tar išao uz je­dra, od Sent Mar­ti­na, ko­ji je na 18 ste­pe­ni sje­ver­no i 63 ste­pe­na za­pad­no, sve do ne­gdje is­pod Por­to­ri­ka, gdje je na 40 i ne­koj pa­ra­le­li skre­nuo li­je­vo. Tu ga je sna­šla „gad­na olu­ja”, po­sli­je ko­je je ostao bez auto­pi­lo­ta, te je na­red­nih 900 ki­lo­me­ta­ra vo­zio „ruč­no”.
– Na sred pu­ta od Ber­mu­da do Azo­ra sam imao gad­nih ne­pri­li­ka, ušao sam u ne­ku olu­ju ko­ja me je raz­va­lji­va­la pet da­na. Za­vla­čio bih se unu­tra, svi­rao i pje­vao. Naj­go­ru noć sam pro­veo pa­le­ći mi­ri­sne šta­pi­će (po­klon pri­ja­te­lji­ce Žu­že) i slu­ša­ju­ći mu­zi­ku sa kom­pju­te­ra. Bi­lo je stra­vič­no, tre­slo je sa svih stra­na. Bio sam vr­lo spre­man za taj put, imao sam do­bre aku­mu­la­to­re, imao sam pa­do­bran–si­dro, što je sve od­i­gra­lo ne­ku ulo­gu u tim olu­ja­ma. Ba­cio sam to si­dro i ono me je dr­ža­lo pram­cem če­o­no u od­no­su na ta­la­se, da su uda­ra­li boč­no, obo­ri­li bi me. Da ni­je bi­lo to­ga, ko zna šta bi bi­lo. Naj­go­ri dio do­šao je po­sli­je to­ga: u jed­nom tre­nut­ku br­zi­na vje­tra do­sti­gla je 50 čvo­ro­va i ta­da sam ostao bez elek­tron­skog auto­pi­lo­ta, sve mi je „cr­klo”. Vi­še ni­sam imao teh­ni­ku na ko­ju mo­gu da se oslo­nim, te sam na­red­nih 15 da­na, ne­kih 900 ki­lo­me­ta­ra vo­zio ruč­no, upra­vljao sam bro­dom od uju­tru do uve­če, to mi je bi­lo naj­te­že. Us­put sam u Atlan­tik iz­ba­cio ne­ka po­ja­ča­la ko­ja su le­tje­la po ka­bi­ni i pra­vi­la ha­os, pri­ča naš sa­go­vor­nik. To­kom pr­vih 33 da­na gle­dao je sa­mo mo­re i ne­bo, a plo­vid­bu od Azo­ra do Por­tu­ga­la uljep­ša­le su mu dvi­je or­ke (pla­vi ki­to­vi), ko­je su ga pra­ti­le. U tom pe­ri­o­du, plo­ve­ći sa njim dvi­je hi­lja­de ki­lo­me­ta­ra dru­štvo mi je pra­vio Ne­boj­ša Ogri­zo­vić. Do­šao iz Be­o­gra­da avi­o­nom u lu­ku Hor­ta na Azo­ri­ma, gdje mi se pri­dru­žio na bro­du. Bi­la je to je­din­stve­na pri­li­ka za nje­ga da plo­vi Atlan­ti­kom, da ostva­ri svo­je sno­ve, s ob­zi­rom da se ci­je­li ži­vot ba­vi je­dri­li­čar­stvom. Na Hor­ti je pr­vo na­le­tio na Li­tvan­ku Al­bi­nu Gri­nu­ti, re­di­telj­ku do­ku­men­tar­nih fi­mo­va, ko­joj je u par ri­je­či ob­ja­snio šta je pro­šao, a ona je od­mah na­pra­vi­la in­ter­vju sa njim.
– Kad smo pro­šli La­gos, Ne­boj­ša se is­kr­cao u lu­ci Por­ti­mao u Por­tu­ga­lu, gdje se on­da ukr­ca­la mo­ja pri­ja­te­lji­ca, no­vi­nar­ka Spo­men­ka Mi­lić. Sa njom sam pre­šao još tri hi­lja­de ki­lo­me­ta­ra kroz Sre­do­ze­mlje, do Ri­sna, oda­kle je ona ot­pu­to­va­la sa na­šim dru­gom za Be­o­grad. Taj dio je bio opa­san zbog hri­di, ali sam u Por­ti­mau ku­pio auto­pi­lo­ta, ko­ji mi je mno­go olak­šao da­lju plo­vid­bu. Tu smo ima­li uvi­jek loš vje­tar, va­zda ne­ke olu­je, već je bio sep­tem­bar, po­če­tak ok­to­bra. I to je bi­lo te­ško, s ob­zi­rom da je vje­tar stal­no mi­je­njao pra­vac, gu­bio se, pa po­no­vo kre­tao i ti ne mo­žeš da plo­viš na du­že ru­te. Ot­krio sam „za­u­stav­ni po­lo­žaj”, ko­ji mi je omo­gu­ća­vao da boč­no kli­zim niz vje­tar i to sam ko­ri­stio u ta­kvim (ne)pri­li­ka­ma, ka­že Bran­ko i is­ti­če da je bio odu­še­vljen li­je­pim am­bi­jen­tom i fi­nim lju­di­ma u lu­ci Por­ti­mao u Por­tu­ga­lu, da u Špa­ni­ji (Adra) ni­su ima­li s kim da po­raz­go­va­ra­ju, jer ta­mo ne go­vo­re en­gle­ski, te da su bi­li iz­ne­na­đe­ni ko­li­či­nom sme­ća na Si­ci­li­ji, gdje su osta­li je­dan dan.
– U sle­de­ćoj eta­pi po­sve­ti­ću se mu­zi­ci – svi­ram gi­ta­ru, si­tar, fru­le, ka­val, šar­gi­je, kla­vi­ja­tu­re. Ra­ni­je sam sa jed­nim pri­ja­te­ljem sni­mio no­sač zvu­ka sa am­bi­jen­tal­nom mu­zi­kom. Mo­žda ću idu­će go­di­ne da se usi­drim is­pod Bran­ko­vog mo­sta, a mo­žda po­no­vo kre­nem na ne­ko kr­sta­re­nje, vi­dje­ću, po­di­je­lio je svo­je pla­no­ve sa na­ma ovaj sve­stra­ni i hra­bri umjet­nik – mo­re­plo­vac.M.D.PO­PO­VIĆ


Me­štar od bro­do­grad­nje i mu­zi­ke

– Bro­do­vi su mi bi­li po­treb­ni za pe­ca­nje na Du­na­vu, čak sam ne­ko­li­ko i sam na­pra­vio, od­ma­le­na me je za­ni­ma­la elek­tro­ni­ka, teh­ni­ka. Kad sam 2008. go­di­ne iz Be­o­gra­da (avi­o­nom) oti­šao na Ka­ri­be is­klju­či­vo ra­di po­sla, na ostr­vu sam tri go­di­ne kod pri­ja­te­lja ko­ji je imao pred­u­ze­će za alu­mi­ni­jum­sku sto­la­ri­ju. On­da se fir­ma ras­pa­la, a u me­đu­vre­me­nu sam po­čeo da svi­ram, osno­vao sam ne­ki bend i ta­ko za­ra­đi­vao. Vi­dio sam da tu imam pri­li­ku da na­u­čim da je­drim, te sam pr­vo ku­pio je­dan brod, ona­ko, bez­ve­ze, pa sam pri­je pet go­di­na ku­pio je­dri­li­cu „Ru­di” (`82. go­di­šte) ti­pa „slup”. „Ru­di” je dug de­vet me­ta­ra, ši­rok 2,80 me­tra, jar­bol vi­sok 12 me­ta­ra, je­dra li­je­pa, ve­li­ka, pra­vlje­na za ne­ke re­ga­te. Ni­sam ga pra­vio, ali sam ga pot­pu­no re­pa­ri­rao. Po­što mi je bi­lo po­zna­to auto­ge­no za­va­ri­va­nje, na pa­lu­bi sam do­dao ne­ke ele­men­te od pro­hro­ma, ni­sam sti­gao da to iz­bru­sim i is­po­li­ram. Ovo je još uvi­jek ne­za­vr­šen brod, a po­šao sam na plo­vid­bu sa mno­go „ne­za­vr­še­ni­jom” va­ri­jan­tom, pa sam us­put to do­ra­đi­vao.


Kad te ta­la­si „pro­tre­su”

– Ne­ke stva­ri su mi iz­gle­da­le kao ho­ror – kad iza­đeš na­po­lje na 30 čvo­ro­va vje­tra, po­gle­daš taj brod pod svje­tlom sa jar­bo­la, ta­la­se ko­ji se va­lja­ju, to je bi­lo ja­ko čud­no. Osje­ćao sam u tim tre­nu­ci­ma da je brod je­di­na opi­plji­va for­ma u oke­a­nu, ko­ji je isto kao i ne­bo, sa­mo što je gu­šći.Ta­da sam shva­tio da je moj ži­vot „u ru­ka­ma” bro­da. Ako išta mo­že da me sa­ču­va da se ne uda­vim, to je taj brod, ako brod „klec­ne”, ti si go­tov. Či­ni­lo mi se da se sva ta olu­ja de­ša­va unu­tar me­ne, to sam do­ži­vlja­vao mno­go ši­re, kao ne­ku pred­sta­vu u ko­joj sam uče­stvo­vao i ko­ju sam gle­dao. Iz per­spek­ti­ve gle­da­o­ca i ne­ko­ga ko to kon­tro­li­še, znao sam da tu ne po­sto­ji opa­snost da se bi­lo šta lo­še de­si, a iz per­spek­ti­ve uče­sni­ka, ono­ga ko se u to­me „vo­zi”, bi­la mi je mu­ka od tog sil­nog ci­ma­nja. In­te­re­sant­no je to do­ži­vje­ti, do sa­da ni­sam imao ta­kvo is­ku­stvo. Bi­lo je fe­no­me­nal­no– za­vi­si iz kog ugla gle­daš – i to „lo­še” u stva­ri je li­je­po. Ako oče­ku­ješ u ži­vo­tu da ti sve bu­de po­ta­man, on­da je taj ži­vot po­ma­lo is­pra­zan. Sve dok te ne pro­tre­su ti ta­la­si, ne­ka­kvi ne­gdje ozbilj­no, ti ne znaš šta je šta.


Cr­no­go­rac mu u snu pred­ska­zao put

Ni­sam tač­no znao ka­ko bih se vra­tio, da li da sjed­nem na avi­on, ili da se vra­tim ku­ći pre­ko Cr­nog mo­ra. Mje­se­ci­ma pri­je no što sam kre­nuo, sa­njao sam ka­ko pa­ku­jem stva­ri i kre­ćem bro­dom za Sr­bi­ju pre­ko Ita­li­je, Grč­ke, Bos­fo­ra, Dar­da­ne­la, do Du­na­va i Be­o­gra­da. I ta­man sam plo­vio oko Grč­ke, kad, po­ja­vi se je­dan Cr­no­go­rac u br­du i če­ka me. On me je u stva­ri „upu­tio” na ovu dru­gu ru­tu. Dva da­na pri­je stvar­nog po­la­ska bi­la je va­ri­jan­ta da idem pre­ko Grč­ke. Na 100 ki­lo­me­ta­ra pri­je Pre­ve­ze li­je­po je vje­tar du­vao na tu stra­nu, ka Grč­koj i on­da uju­tru vje­tar okre­ne na jug i on­da sam po­mi­slio da će me taj Cr­no­go­rac stvar­no i do­če­ka­ti. Ot­pa­la je ta­ko mo­ja pr­vo­bit­na ide­ja plo­vid­be u jed­nom cu­gu, te sam, evo, do­šao u Bo­ku ko­tor­sku, a do­če­kao me je pri­ja­telj sa bro­dom „La­za­rus”. Kad sam od­ma­rao u lu­ka­ma imao sam in­ter­net i ta­ko sam pre­ko FB upo­znao Ri­šnja­ni­na, sa ko­jim imam za­jed­nič­kog pri­ja­te­lja – on mi je obez­bi­je­dio vez uz svoj brod, a mo­ja „oba­ve­za” bi­la je da je­dan dan pri­ča­mo o Ka­ri­bi­ma, ob­ja­snio je Bran­ko.